Ti si Bog moj! – usklik je sudjelovanja u Božjoj stvarnosti, usklik potpuna priznavanja, potpuna predanja i posvajanja. On uključuje dva izdvajanja: Tebe Boga koji jesi i mene čovjeka koji Te priznaje i priznavanjem posvaja i to u savršenoj točnosti tog odnosa. Tri se riječi tog kratkog usklika odnose na Boga (Ti, si, i Bog, a samo jedna na čovjeka – moj). No, svaka rečenica, svaki usklik koji počinje s Ti nužno pretpostavlja sugovornika, onoga tko je izgovora i onoga tko se u tom izgovaranju obraća tom Ti. Ta rečenica odgovara na ponudu Boga čovjeku, ponudu osobnog odnosa Boga i čovjeka, ponudu koja uključuje slobodu i svjestan izbor. Upravo taj je zaziv, taj usklik Bulešić uzeo za svoj moto kao odgovor na Božju ponudu.

Ti si Bog moj! Ma što bilo, ma što me skobilo, ma što god se dogodilo. Ma kakve god se okolnosti slučile: Ti si Bog moj!

Ti – jer ti se mogu obratiti. Jer te mogu zazvati, jer si Ti mene zazvao, jer si mi se ponudio, si – jer jesi, jer samo Ti jesi Onaj koji jest, Bog kao Stvarnost iznad svake moje stvarnosti, kao Cjelina i Punina koja jest i kad izmiče mojem shvaćanju. I na kraju – moj. Stavljam se tebi u ruke, priznajem se tvojim, zazivam te svojim.

Ti si mi se ponudio, Ti si mi se dao u savršenstvu Svoje promisli, i čekaš moj odgovor. I ja kažem Da. Da! Ti si Bog moj! U svakoj muci, u svakoj radosti, u mojim slabostima i u mom trudu, u vedroj vjeri i u mučnoj smutnji. U tami i memli koja me okružuje, u tami i memli koju i sam stvaram, izdvajam jednu čistinu, jedan stup za taj odnos, jednu os po kojoj se sve rasvjetljuje.

Ti si Bog moj! Kad Isus u najstrašnijem trenutku svoje muke zazove: Bože, moj, Bože moj, zašto si me ostavio? on ne izmiče stvarnosti usklika Ti si Bog moj, ne opovrgava ga, niti ga niječe, on ga potvrđuje.

Jer njegov vapaj jest vapaj krajnje muke, jest vapaj užasnog osjećaja ostavljenosti, ali ne i krajnje samoće. Onaj koji je doista sam nema koga zazvati, nema ničega i nikoga kome bi mogao uputiti ovaj teški i mučni vapaj, nema nikoga koga bi mogao pozvati (ovdje i prozvati), nijednu adresu koja bi ga mogla čuti. Zato je ovo vapaj krajnje egzistencijalne muke, ali ne i posvemašnje pustoši.

Ti si Bog moj! Ma što, ma kad i ma kako bilo. Po tom uskliku, po opredmećenju tog usklika u svom svećeničkom životu, po snazi tog usklika, po njegovoj jakosti i izabranom pristanku, Bulešić je svoj krajnji čas mogao završiti s: Isuse, primi dušu moju.

Po istoj snazi, po nasljedovanju te snage u njegovu životu i mi s njim molimo: Isuse, kad dođe čas, primi dušu moju!

Ova web stranica koristi kolačiće

Ova web stranica koristi kolačiće radi što boljeg iskustva posjetitelja stranice. Klikom na poveznicu 'Informacije' saznajte više o kolačićima. Klikom na poveznicu 'Prihvaćam' potvrđujete prihvaćanje kolačića na ovim stranicama.